„Колико песнички, лексички напор Радевићев да формулише локални живот, деликатну ситуацију када матер куне сина, или жена мужа, у Клетви, толико енциклопедијски, универзални у Грчу, чине овај рукопис самосвојним ауторским делом. Нема сумње, Радевић се храбро упутио, заведен стазом којом Матија Бећковић корача, опет и он заведен Његошевим мудрим путоказима. Време ће показати да ли ће српски језик издржати Радевићево искушавање, или ће Радевић одустати, и приклонити се некој безбеднијој утакмици.
Овакво дело не треба понижавати претераном хвалом, оно само себе брани. Не треба га преводити са српског на српски језик, мада се може догодити да и то неко тражи. Падам у искушење да сам себе одмах демантујем, и да га упоредим са музиком: да ли је потребно Равелов Болеро преводити са француског на српски? Велики песници су то знали, тако да се Шелијева реченица ‘Поезија има моћ да све присиљава на склад, да венчава бол са уживањем, вечност са променом’, може узети као коначна дефиниција песничког подвига.
Тешко је бити пророк, али нећемо погрешити ако кажемо да се једно ново име појавило у литерарном зверињаку, име Милића Радевића. Као што не грешимо што, са ових неколико реченица, изигравамо ‘ветар у леђа’ том новом имену!“ (Из рецензије Љубивоја Ршумовића)