Живот у дијалогу, мелем речи душу лечи

„И сти­хо­ве и про­зу пи­ше ис­ку­ство. То је на нај­леп­ши на­чин раз­у­мео углед­ни и ре­чи­ти док­тор Дра­ган Па­вло­вић, па је сво­ју ху­ма­ни­стич­ку про­фе­си­ју из­ло­жио још јед­ном ис­ку­ше­њу: упу­стио се у про­зну аван­ту­ру ко­ју је де­мон­стри­рао, на се­би свој­ствен на­чин, у књи­зи нео­в­да­шње нај­кра­ће про­зе Жи­вот у ди­ја­ло­гу (ме­лем ре­чи ду­шу ле­чи).

У три про­зна кру­га ко­ји се укр­шта­ју (Док­тор­ске при­че или раз­го­во­ри у ве­зи са ме­ди­ци­ном, При­че из ком­шиј­ског жи­во­та и Раз­го­во­ри у бра­ку и о бра­ку) ве­ра у моћ ре­чи, у ко­му­ни­ка­ци­ју ко­ја по сво­јој при­ро­ди, из на­су­шне ди­ја­ло­шке по­тре­бе и раз­у­ђе­них људ­ских си­ту­а­ци­ја, из про­фе­си­о­нал­ног и жи­вот­ног окру­же­ња, про­го­ва­ра о жи­вот­ном ди­ја­ло­гу ко­ји сам при­ча, анег­дот­ски и ша­љи­во (по­не­кад и са са­тирч­ном жа­о­ком!).

И по­ред то­га што Па­вло­вић зна да „раз­го­вор око ог­њи­шта“ ви­ше ни­је мо­гућ – из­у­мро је и по­стао плу­сквам­пер­фект, као и чи­ње­ни­цу да љу­ди све ма­ње раз­го­ва­ра­ју и да је ко­му­ни­ка­ци­ја све ви­ше псе­у­до и/или вир­ту­ел­на, аутор – ко­ри­сте­ћи ди­ја­лог – успе­ва да се људ­ски на­ра­за­го­ва­ра са па­ци­јен­ти­ма и ко­ле­га­ма, са ком­ши­лу­ком и по­зна­ни­ци­ма, са со­бом и брач­ним окру­же­њем…“ (Из поговора Ми­љур­ка Ву­ка­ди­но­вића)