„Када сам пре десетак година читала приче из ове књиге, по једну сваког месеца у часопису Слово, доживљавала сам их као књижевно-хумористички зачин посут по актуелним темама најбољег часописа на српској ћирилици у Канади. Покретач и главни уредник Слова, Војо Мачар није могао да обезбеди даље излажење часописа, али нас је обрадовао идејом да нам освежи сећање на свој стваралачки период од 2006. до 2009. издавањем својих прича, објављиваних у Слову, што доживљавамо на неки начин и као реминесценцију часописа.
Повезане у једну целину, приче се доживљавају не само као исповедна проза, већ и као брижљиво, ефектно срочени записи о судбини избеглица из Босне, што је и данас актуелна тема, како у Србији, тако и у расејању. У овом штиву на самосвојан, упечатљив начин пулсира синдром сеоба Црњанског. Дакле, најосетљивија и најпријемчивија тема за данашње читаоце, не само српске, већ целог света.
Аутор књиге, истовремено и њен главни јунак, од половине деведесетих година прошлог века живи у Јужном Онтарију. Четири ратне године у избеглиштву су обележиле његово биће, његову судбину…“ (Из рецензије Катарине Костић)