Књига мудрости и глупости

Симо Пургић је сабрао народне пословице и афоризме, мудре изреке великих умова, глупости које су изрекле или починиле познате личности, и кратке поучне приче.

У свом предговору, аутор је записао следеће:

„Што се ти­че на­род­них по­сло­ви­ца, о њи­ма је већ све ре­че­но, про­из­и­шле су из на­ро­да, а осно­ва им је ве­ли­ко на­род­но ис­ку­ство. Из­го­ва­ра­ју се по по­тре­би, а по из­го­во­ре­ној по­сло­ви­ци мо­гу­ће је од­го­нет­ну­ти сте­пен ин­те­ли­ген­ци­је са­го­вор­ни­ка. […]

Што се ти­че му­дрих ми­сли и анег­до­та, ко­је су из­ре­кли ве­ли­ки умо­ви, о њи­ма не тре­ба тро­ши­ти ри­је­чи. Њих је ла­ко при­ку­пља­ти оно­ме ко пу­но и па­жљи­во чи­та књи­ге. Јер у до­број књи­зи мо­ра би­ти не­што са­же­то и је­згро­ви­то, пи­сци то зо­ву украс људ­ског ума и за­чин бо­га­тог је­зи­ка, ако то­га не­ма он­да књи­га и не ври­је­ди па­пи­ра на ко­ме је на­пи­са­на. И ни­шта не­ће­мо ре­ћи но­во, ако ка­же­мо да се велики пи­сци пам­те ви­ше по са­же­тим ми­сли­ма и анег­до­та­ма, не­го по са­мим дје­ли­ма. Ум­ни љу­ди не­кад ви­ше ци­је­не жи­во­пи­сну анег­до­ту и од су­вих чи­ње­ни­ца. […]

Сви се утр­ку­је­мо да ци­ти­ра­мо, би­ло усме­но или пи­сме­но, не­чи­је му­дре ми­сли, а ни­кад пред ча­сног чи­та­о­ца ни­смо ра­за­стр­ли из­ре­че­ну глу­пост не­ке по­зна­те ин­ди­ви­дуе. А ин­ди­ви­дуе ко­је во­ле да се раз­ме­ћу го­во­ри­ма, па им је­зик че­сто иде ко­рак ис­пред мо­зга, при­зват ће­мо па­ме­ти са­мо ако их га­ђа­мо њи­хо­вим из­ре­че­ним глу­по­сти­ма. Чо­вјек је­сте сат­кан од сва­ко­ја­ких, па и ре­то­рич­ких по­тре­ба, али чо­вјек као ми­са­о­но би­ће мо­ра схва­ти­ти да се из­ре­че­на ри­јеч и от­ка­че­на су­за не мо­гу по­вра­ти­ти“.