Потапање ветра

„Мо­же се са си­гур­но­шћу твр­ди­ти да је Ја­дран­ка Су­че­вић ус­пе­ла у на­ме­ри да по­ве­же ‘зна­ње’ књи­жев­ног тек­ста са оним што би мо­гли на­зва­ти исто­риј­ском ак­си­о­ло­ги­јом. На­и­ме, мно­ги ли­ко­ви ко­ји су по­ве­за­ни лич­но­шћу гро­фа Бран­ку­њи­на при­па­да­ју свет­ској умет­нич­кој и ду­хов­ној ба­шти­ни али кон­текст њи­хо­вог по­ја­вљи­ва­ња је са­мо на пр­ви по­глед усло­вљен њи­хо­вим ствар­ним би­о­гра­фи­ја­ма. Они су пре у функ­ци­ји пи­шче­ве на­ме­ре не­го што су ‘за­точ­ни­ци вла­сти­тих би­о­гра­фи­ја’, што за Бран­ку­њи­на не ва­жи. Ја­дран­ка Су­че­вић од­лич­но по­зна­је тај­не не­по­сред­не исто­риј­ске ин­спи­ра­ци­је у струк­ту­ри књи­жев­ног де­ла јер, се су­штин­ска ка­рак­те­ри­сти­ка ро­ма­на не на­ла­зи са­мо у исто­ри­ји или са­мо у књи­жев­но­сти. Због то­га кон­текст ни­је де­фи­ни­сан као лич­ни став или си­но­ним аутор­ске на­кло­но­сти, већ као ре­зул­тат оба­ве­зу­ју­ћег ис­тра­жи­ва­ња и ду­хов­ног хо­до­ча­шћа.“ (Из поговора Петра Арбутине)