Седам јеврејских прича

„На­ро­чит, по­се­бан ква­ли­тет је­вреј­ских при­ча је­сте њи­хо­ва не­сум­њи­ва аутен­тич­ност, исти­ни­тост, успе­шно пре­о­бра­жа­ва­ње хро­ни­ке ого­ље­них жи­во­та у књи­жев­ност. Пи­сац, при­по­ве­дач Рај­че­вић за­у­зи­ма на пр­ви по­глед не­у­тра­лан став хро­ни­ча­ра, не­ко­га ко па­жљи­во и стр­пљи­во бе­ле­жи нео­бич­не, би­зар­не и тра­гич­не жи­вот­не при­че при­пад­ни­ка јед­ног на­ро­да ко­ји је као ко­лек­тив, и по­је­ди­нач­но, до­жи­вео јед­ну од нај­ве­ћих ка­та­стро­фа у мо­дер­ној исто­ри­ји. Но, та дис­тан­ци­ра­ност је са­мо при­вид, јер су ње­го­во раз­у­ме­ва­ње и на­кло­ност пре­ма лич­но­сти­ма и суд­би­на­ма ко­је опи­су­је оче­вид­ни. И ви­ше од то­га, Рај­че­ви­ће­ве при­че су ствар­ни и ис­кре­ни омаж, по­све­та су­гра­ђа­ни­ма ‘без кри­ви­це кри­ви­ма’, они­ма чи­ја је тра­гич­на кри­ви­ца би­ла са­мо то што су дру­ге ве­ре и дру­га­чи­јег по­ре­кла. У том сми­слу збир­ка Се­дам је­вреј­ских при­ча дра­го­це­но је умет­нич­ко све­до­чан­ство о тра­гич­ним суд­би­на­ма у мрач­ним вре­ме­ни­ма, вре­ме­ни­ма ко­ја се не сме­ју за­бо­ра­ви­ти, ни по­но­ви­ти.“ (Из поговора Филипа Давида)