Ипак у небо погледам често

„И љу­бав и пат­ња и мо­ли­тва, ве­ра и на­да та­ко­ђе, еле­мен­тар­ни су са­др­жа­ји ду­хов­но­сти у по­е­зи­ји на­ше пе­сни­ки­ње. Љу­бав је њен кре­до. Она је из­вор и сре­ће, и пат­ње, и ве­ре да је у љу­ба­ви спас… А да сре­ћа ни­је са­мо ек­ста­ти­чан до­жи­вљај, пе­сни­ки­ња нас уве­ра­ва сти­хо­ви­ма: ‘Ако се кат­кад упи­там сре­ћа шта је… Са­мо ми ру­ку пру­жи, са­мо ме за­гр­ли ја­ко, Са­мо ме чвр­сто др­жи, Сре­ћу пре­по­зна­ћу та­ко’.

И етос на­ше пе­сни­ки­ње је не­у­пи­тан. Не са­мо кроз пре­да­ност по­ро­дич­ним вред­но­сти­ма, већ и по до­жи­вља­ју при­ја­тељ­ства, ал­тру­и­зма, ху­ма­ни­зма, до чи­сто про­фе­си­о­нал­ног до­жи­вља­ја се­бе као бри­жног ис­це­ли­те­ља од људ­ских пат­њи због бо­ле­сти, и са­пат­ни­ка у та­ла­су ма­сов­них стра­да­ња. Пе­сма о ко­ро­ни је јед­на од број­них илу­стра­ци­ја из­ре­че­ног…“ (Из рецензије Братислава Магдића)