Аргелуша

Ар­ге­лу­ша ни­је из­ми­шље­на реч, са­мо ма­ло ко је за њу чуо. А пи­сац је ова­ко об­ја­шња­ва: „За ер­ге­лу ко­ња ста­ри Срем­ци ка­жу ар­ге­ла. По­што је по­ме­ну­то ис­пи­ја­ње ча­ша ви­на, на екс, би­ло груп­но (од­јед­ном два­де­сет љу­ди ис­пи­ја ча­ше) то је асо­ци­ра­ло на слу­чај ка­да це­ла ар­ге­ла ко­ња на па­шња­ку пи­је во­ду из ве­ли­ког, ду­гач­ког ва­ло­ва по­ред бу­на­ра, и због тога су тај, до­ста чуд­ни оби­чај, не­ки тре­зве­ни Срем­ци на­зва­ли ар­ге­лу­ша”.

Тај „до­ста чуд­ни оби­чај” је вр­хун­ски до­га­ђај му­шког опи­ја­ња на свад­бе­ном сла­вљу опи­са­ном у овој ве­се­лој и истовреме­но сен­ти­мен­тал­ној по­е­ми, глав­ни чин свад­бе та­ко­ре­ћи, ако се из­у­зме са­мо вен­ча­ње са пра­те­ћим ру­тин­ским по­ступ­ци­ма…