Приказ романа Fanika,„Политика“, 21. 8. 2018.

„Требало ми је много времена да код ње препознам тај феномен потискивања и заборава као код већине који су, као и она, преживјели рат, ту необичну, урођену тактику преживљавања, коју посједује сам организам, способност да се сачува и заштити од траума. Присјећање на успомене њој увијек наноси највише боли коју видим у очима, црвеним од плача. И плач је другачији, није као код других тужних догађаја, гдје нам је познат жал који прате сузе и јецаји. Другачије и сузе теку. Оне се шутке слијевају, неометано теку низ лице које добија неки окамењени израз, нема грча. Јецање не чујеш, оно је негдје дубоко и бол се не чује. Све туговање се одвија у некој необичној, вјечној тишини, из које избија невидљива и снажна енергија очаја…“ (Бранка Јовичић о својој мајци Фаники)