Док се не јаве пијетли

У књи­зи Бранислава Илића Док се не ја­ве пи­је­тли сме­њу­ју се раз­ли­чи­та жи­вот­на ис­ку­ства и са­зна­ња, гор­ка ис­ку­ства и гу­би­ци. /.../ Про­ми­чу слај­до­ви успо­ме­на из раз­ли­чи­тих жи­вот­них до­ба. /.../ О то­ме аутор пе­ва са се­том и на­гла­ше­ном ме­лан­хо­ли­јом. По­ен­та све­га су ови сти­хо­ви: „Чо­вјек са­мо док љу­би и са­ња / Бо­жи­ју ру­ку осје­ти“. /.../ Све је про­ла­зно, а та­ква ми­ну­ла вре­ме­на чо­век за­луд при­зи­ва. То је оп­се­да­ло и Јо­ва­на Ду­чи­ћа који је рекао: „Ве­ли­ка не­сре­ћа чо­ве­ко­ва је­сте што жи­вот по­чи­ње мла­до­шћу, а за­вр­ша­ва ста­ро­шћу“, а био би „не­из­мер­но са­вр­ше­ни­ји“ да је обр­ну­то. На ва­ле­ри­ма про­ла­зно­сти и про­ла­зног, до­брим де­лом је уте­ме­ље­на ова по­е­зи­ја, ло­ци­ра­на на осво­је­ни жи­вот­ни про­стор и круг, вре­ме и ис­ку­ства пе­сни­ка.

Одломак