Сабрана дјела, Разговор с Аџијом

„Божидар Аџија ро­дио се у Др­ни­шу 1890. го­ди­не. У Пр­вом свјет­ском ра­ту био је аустро­у­гар­ски вој­ник, све до пре­вра­та 1918. го­ди­не. Већ 1919. име­но­ван је по­вје­ре­ни­ком за со­ци­јал­на пи­та­ња у Зе­маљ­ској вла­ди у За­гре­бу. За­тим је ра­дио у СУ­ЗОР-у и у Рад­нич­кој ко­мо­ри. Од 1919. био је члан Глав­ног од­бо­ра Со­ци­јал­де­мо­крат­ске стран­ке Хр­ват­ске и Сла­во­ни­је, су­рад­ник, из­да­вач и уред­ник ра­зних со­ци­ја­ли­стич­ких ча­со­пи­са и пу­бли­ка­ци­ја. Го­ди­не 1935. при­ла­зи Ко­му­ни­стич­кој пар­ти­ји, у чи­јим је ре­до­ви­ма ак­ти­ван до смр­ти. Су­дје­ло­вао је у ор­га­ни­зи­ра­њу На­род­ног фрон­та и осни­ва­њу Стран­ке рад­ног на­ро­да 1936. го­ди­не. Хап­шен је и за­тва­ран због иле­гал­ног ра­да. Због ре­во­лу­ци­о­нар­не ак­тив­но­сти про­вео је 1939–1940. го­ди­ну у ка­зни­о­ни­ци Ле­по­гла­ва.

У но­ћи 30. на 31. ожуј­ка 1941. го­ди­не, уочи на­па­да фа­ши­стич­ке Ње­мач­ке на Ју­го­сла­ви­ју, по­но­во је ухап­шен са зна­њем и одо­бре­њем Влад­ка Ма­че­ка и Ива­на Шу­ба­ши­ћа. Пре­дат је уста­ша­ма од­мах на­кон ула­ска Хи­тле­ро­вих тру­па у За­греб. Уста­ше га за­тва­ра­ју у кон­цен­тра­ци­о­ни ло­гор у Ке­ре­стин­цу и стри­је­ља­ју у Мак­си­ми­ру, за­јед­но с Ог­ње­ном При­цом, Ото­ка­ром Кер­шо­ва­ни­јем и дру­ги­ма 9. срп­ња 1941. го­ди­не.

Глав­на су му дје­ла: Ка­пи­та­ли­зам и со­ци­ја­ли­зам, Ме­ђу­на­род­на ор­га­ни­за­ци­ја ра­да, Де­сет го­ди­на ру­ске ре­во­лу­ци­је, Од Пла­то­на до Марк­са, Карл Маркс, Члан­ци и рас­пра­ве.

[…]

Огра­нак Ма­ти­це хр­ват­ске из Др­ни­ша об­ја­вио је 2005. го­ди­не „Днев­ник 1941–1950“ Ни­ко­ле Аџи­је она­ко ка­ко је он не­до­ре­че­но би­ље­жен у опа­сном рат­ном вре­ме­ну. Ме­ни је, ме­ђу­тим, Аџи­ји­на си­ро­ва по­ви­је­сна гра­ђа по­слу­жи­ла за има­ги­на­ран раз­го­вор са мо­јим 'бар­ба Ни­ном'. У ту сам је свр­ху те­мат­ски ди­ви­зи­о­ни­ра­о и је­зич­но сре­ди­о не уда­љу­ју­ћи се од чи­ње­ни­ца ко­је је у свом ру­ко­пи­су Ни­ко­ла Аџи­ја са­чу­вао за на­ше да­не и но­ве чи­та­те­ље”. (Аутор)

* Прво издање књиге објављено је 2006. године, „у вријеме кад је ситуација у Хрватској била таква да је нисам могла објавити  под својим именом. Извела сам псеудоним комбинацијом имена покојне браће Срђана и Јове, који су били доктори:  Др Срђан Јовић. Тако су предговор и поглавље 'Е мој барба Нине' написани у мушком роду. Молим читаоце за разумијевање“ (Аутор)