Тајна живота и тајна уметности

„Ни­је ни­ка­ква тај­на то: да фи­ло­зо­фи­ја и пе­сни­штво, gros­so mo­do, па и вас­ко­ли­ка умет­ност, мо­гу по­сто­ја­ти из из­во­ра ве­чи­те не­ја­сно­сти и не­из­ве­сно­сти; из та­јан­ства све­та и жи­во­та при че­му се и њи­хов раз­вој по­на­ша и име­ну­је као оно што осва­ја, и осва­ја­ју­ћи пре­о­бра­жа­ва и би­ће и на­шу свест о то­ме би­ћу. Ту је ујед­но дат и из­вор и сми­сао. При­том не сме­мо смет­ну­ти с ума ни то да се на фи­ло­зоф­ски пут кре­ће из и због ве­ли­ке оба­ви­је­но­сти не­зна­њем. Из те „оба­ви­је­но­сти“ кре­ћу на пут ка тај­ној та­на­ној би­ти и фи­ло­зоф и пе­сник, у крај­њој ин­стан­ци и сва­ки ми­сли­лац и умет­ник зна­ју­ћи да се „не­где“ кри­је оно ода­кле су „кре­ну­ле све ства­ри“ на овом све­ту, зна­ју­ћи да не­где скри­ве­но по­сто­ји још не­до­ми­шље­но, оно оп­ште по­че­ло. Фи­ло­зо­фи­ја и пе­сни­штво, ре­као бих и це­ла умет­ност нас та­ко др­же у ве­чи­тој буд­но­сти и зна­њу да још ни­смо код оно­га до че­га нам је увек ста­ло. Фи­ло­зо­фи­ја и пе­сни­штво се та­ко раз­ви­ја­ју, не као по­се­до­ва­ње већ као ве­чи­то тра­же­ње.“ Аутор

Преузмите садржај