Ловац

„Мла­ди Вид (по­вре­ме­но и, та­ко­ђе мла­ди, исто­рик Сто­јан) пи­шчев је al­ter ego. Кроз ње­го­ва уста на ја­ви, кроз ње­го­ве по­вре­ме­не до­жи­вља­је у сну (ка­сни­је и кроз сом­нам­бул­не аван­ту­ре Ме­за) стру­ји пи­шчев ток ми­сли, ис­пу­њен ко­мен­та­ри­ма, ком­па­ра­ци­ја­ма и ре­ми­ни­сцен­ци­ја­ма. Ог­њен Тoмић го­то­во да ис­пи­су­је оду пе­си­ми­зму, али не пе­си­ми­зму ко­ји не ну­ди ни­ка­кву на­ду. То је пла­ме­ни пе­си­ми­зам, што и при­ли­чи јед­ном Ог­ње­ну (ог­њен = пла­ме­нит, ва­трен; no­men est omen)…

Око­сни­ца у тки­ву Лов­ца је искон­ска бор­ба из­ме­ђу До­бра и Зла. Ма­да је­дан фи­ло­зоф ре­че да се, да­нас, ту­ку два Зла, по­што је До­бро сво­ју бит­ку из­гу­би­ло при­је ми­ли­он го­ди­на, То­мић сма­тра да ни­је баш та­ко. То­ми­ћев ро­ман-пр­вје­нац из­ми­че свр­ста­ва­њу у кла­сич­не ро­ма­неск­не жан­ро­ве. Мо­же се ока­рак­те­ри­са­ти као хра­бар екс­пе­ри­мент мла­дог спи­са­те­ља, ко­ли­ко са­ња­ли­це то­ли­ко и ми­сле­ћег, ко­ли­ко за­не­се­ног то­ли­ко и фи­ло­зо­фа...” (из поговора Бошка Ломовића)

Преузмите одломак