Шума савијеног дрвећа

„Шу­ма са­ви­је­ног др­ве­ћа је ду­бо­ко про­жи­вље­на ауто­ро­ва при­ча, да­та на не­ко­ли­ко де­се­ти­на све­ти­о­нич­кикх по­гла­вља, ко­ја ме је од пр­ве стра­не по­се­сив­но уву­кла у срж сво­је бол­не, а че­сто и тра­гич­не са­др­жи­не.

Узи­ма­ју­ћи ауто­би­о­граф­ски при­ступ као ства­ра­лач­ки кре­до, аутор, ов­де Бо­дан Ду­бов­ски, раз­ви­ја на­ра­ци­ју од нај­ра­ни­јих да­на де­тињ­ства, ко­је је су­ро­во обе­ле­жи­ло ко­му­ни­стич­ко са­мо­вла­шће и уд­бов­ска све­моћ, па до сту­ди­ја пра­ва у Бе­о­гра­ду, за­тим ра­да у Па­ла­ти прав­де и по­то­њег про­гон­ства у за­ви­чај ко­ји је је­два мо­гао да бу­де за­ве­три­на и за­шти­та.

Бо­дан Ду­бов­ски не рас­кри­ва ин­ди­ви­ду­ал­но са­мо чо­ве­ко­ву ду­шу, већ ду­бо­ко про­ди­ре у пси­хо­ло­ги­ју ма­се, ко­лек­ти­ва чи­та­вог на­ро­да дру­ге по­ло­ви­не два­де­се­тог ве­ка...“ (из поговора др Ми­ли­во­ја Јо­ва­но­вића)

Преузмите одломак