Душа на длану

„У исто­ри­ји ли­те­ра­ту­ре че­сто се по­ја­вљу­ју гра­ђе­ви­на­ри као пе­сни­ци. Пр­ви пут се су­сре­ћем са по­е­зи­јом ко­ја на­ста­је из до­жи­вља­ја све­та ко­ји вр­ши ана­ли­зу кр­ви и нај­сит­ни­јих са­стој­ака чо­ве­ко­вих. Мо­жда је то тај­на успе­ха Сла­ви­це Сто­јић, да нам ве­ли­ко­ду­шно да­ру­је свој та­ле­нат и да упра­во из вла­сти­те кр­ви и су­шти­не суп­стан­це из­го­во­ри сво­је суп­тил­не сти­хо­ве и на­да­све спи­ри­ту­ал­ни до­жи­вљај све­та.“ (реч Емира Ку­сту­ри­це)­

КОРЕН

Дошло је време да птице своје

из топлог гнезда пустим и ја.

Срце се стегло зебње пуно,

а душу испуни необичан страх.

Да свако има свој правац и пут

свесна сам тога одавно ја.

Да време дође када се мора напустити мајчин скут,

кад-тад.

Дадох им крила, у лет их дигох,

ко оружје дадох љубав и поштење.

Кад крену да лете, да крила шире,

да благослов мој их прати од мене.

А када живот препреку стави,

виспрено тада нека извуку,

из завежљаја тог што им спремих,

ту бескрајну љубав и мудрост за пут.

Летите птице, ширите крила,

доступно нека вам буде све.

Али једно нека не напушта ваш ум,

да увек знате корен где је.