Одлазак на острво Арт; Пловидба, 2

Мо­гло би се у сло­бод­ни­јем по­и­ма­њу фор­ме ре­ћи да је ово не­ка вр­ста по­ет­ског ро­ма­на ре­ке, јер ве­ћи­на пе­са­ма има свој лир­ски си­же, де­ло вр­ви од ли­ко­ва, на­ра­тив­ност је при­сут­на али је ре­ду­ко­ва­на, а све­у­куп­на струк­тур­на по­ве­за­ност чи­ни га це­ли­ном ко­ја зна­че­њи­ма да­ру­је искон­ску при­чу о чо­ве­ко­вим спо­зна­ја­ма, про­жи­вља­ва­њи­ма, са­мо­ћи, от­по­ру ко­ји пру­жа чи­ње­ни­ца­ма смрт­но­сти и про­ла­зно­сти, афир­ми­шу­ћи ум, кре­а­тив­ност и те­жњу ка Ап­со­лу­ту. А, на­да­све по­ка­зу­ју­ћи ле­по­ту као про­дукт има­ги­на­ци­је и во­ље: „ја сам ла­ви­ринт... ка­лем ко­ји се од­мо­та­ва”.

По­е­зи­ја се да­кле, код Бо­ги­ће­ви­ћа, раз­у­ме­ва као пут ка се­би, от­кри­ва­ње се­бе и све­та у ко­ји се то ак­тив­но ја спу­шта као у ла­ви­ринт да би ис­пи­ту­ју­ћи га ство­ри­ло се­бе по­сред­ством пе­сме, те је ово за­пра­во и лир­ска по­вест о по­тра­зи за иден­ти­те­том:

„Ка­ко оти­ћи све ве­ко­ве но­се­ћи / кад не­по­гре­шив хи­тац че­ка иза угла / се­би под ко­жу и ус­пра­ван би­ти / мо­жда ста­ти док хи­ме­ра ми­не”.

Прочитајте одломак из књиге