Миливој Родић


Миливој Родић (1935–2008) дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на студијској групи Српскохрватски језик и југословенске књижевности. Докторирао је на Филозофском факултету у Загребу 1983, са тезом из усмене књижевности.

 

Краће време радио је као учитељ и наставник (Добој, Босански Шамац), а најдужи стаж провео је на дужности стручног саветника за српскохрватски језик и књижевност у регионалном Међуопштинском просвјетно-педагошком заводу Тузла (1967–1994).

 

Приредио је више издања школске лектире, саставио зборнике и антологије усменог песништва: Народне партизанске пјесме са Козаре (1978, 1985, 1989), Пламене звијезде (1981), Сунце иза горе (1983), Кнежопољске народне пјесме (2001, 2002), Ајдамак и ружа (1996, 2002) и др. Био је уредник, рецензент и лектор многих издања.

 

Важнија су му следећа дела: Говор Кнешпоља. Дијалектолошка испитивања (1974), Револуционарна народна поезија Босне и Херцеговине (дисертација, Загреб, 1983), Огледи из усмене књижевности (1991), Записи протином руком, Симо Стојановић – живот и дјело (2003), Народна поезија револуционарних епоха као књижевни феномен (2005), Књижевнокритички текстови (2006), Кнежица у Кнешпољу – монографија (2006). Радови су му превођени на руски, македонски, бугарски, словеначки, грчки и есперанто.

 

За достигнућа у просвети и научном раду добио је, између осталих, следећа признања: Октобарску награду Скупштине општине Тузла (1988), награду Културно-просвјетне заједнице БиХ „Златно коло“ (1988) и Кикићеву награду (1989).


Књиге: