Јован Дучић


Јован Дучић (1871–1943), велики књижевник, путник, државник и дипломата, прешаоје дуг пут од учитеља по српским школама у Аустро-Угарској до амбасадора у великим европским градовима, као и уметнички пут од младог песника у провинцији до великана српске књижевности. Овај песник високог стила и ерудиције представља једну епоху на размеђи раног модернизма и појаве авангарде у српској књижевности између два рата.

 

Јован Дучић је рођен у Хрупјели, Требиње, учитељску школу је завршио у Сомбору, службовао је по унутрашњости, покренуо лист Зора у Мостару. Завршио је право у Паризу, службовао у дипломатији с мањим прекидима од 1912–1941, а умро у емиграцији у САД.

 

У доба општег култа према моди са запада, његова поезија увела је новину и освежење, како у мотивима, тако и у изражају. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, ретка и префињена осећања. Његова поезија блешти сликовитошћу и мелодичним ритмом. Снага и лепота његових песама је у изражају. Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. У свом изразу је толико јак, отмен, дискретан и духовит, да је одиста надмашио све оно што је до њега стварано у српској лирици.

 

Осим песама, његов стваралачки опус садржи и путописе, афористику и филозофске есеје. Најпознатија дела: путописи – Градови и химере, Писмо из Женеве, Писмо с Алпа, Писмо из Шпаније, есеји – Благо цара Радована, Моји сапутници, Стаза поред пута,  Јутра са Леутара, студија – Гроф Сава Владиславић, политичка публицистика – Верујем у Бога и српство.


Књиге: