Мићо Цвијетић


Ми­ћо Цви­је­тић ро­ђен је Ку­шла­ту код Фо­че 1946. го­ди­не. Сту­ди­је на гру­пи Исто­ри­ја ју­го­сло­вен­ских књи­жев­но­сти и срп­ско­хр­ват­ски је­зик за­вр­шио је на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Са­ра­је­ву, где је и ма­ги­стри­рао. Док­то­ри­рао је на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду 1989. го­ди­не (о књи­жев­ним ве­за­ма Лу­жич­ких Ср­ба и Ју­го­сло­ве­на).

 

Ра­дио је као про­свет­ни рад­ник у Ми­ље­ви­ни код Фо­че, Са­ра­је­ву и Бер­ли­ну, а као лек­тор на Уни­вер­зи­те­ту у Лај­пци­гу (1978–1982). У Не­мач­кој је бо­ра­вио и на сед­мо­ме­сеч­ној но­ви­нар­ској спе­ци­ја­ли­за­ци­ји. Нај­ду­жи део рад­ног ве­ка про­вео је на Ра­дио Са­ра­је­ву, као но­ви­нар и уред­ник Ре­дак­ци­је за кул­ту­ру. Од по­чет­ка ра­та у Бо­сни, од но­вем­бра 1992. го­ди­не жи­ви у Бе­о­гра­ду, где је ра­дио као са­рад­ник Ра­дио Бе­о­гра­да. За­по­слен је у ли­сту „Бор­ба”, у ко­ме је де­се­так го­ди­на био уред­ник књи­жев­ног до­дат­ка „Свет књи­ге”.

 

Об­ја­вио је збир­ке пе­са­ма: За­у­ми­це (1976), За­пи­си (1999) – на­гра­да Умет­нич­ког удру­же­ња „Кра­јин­ски круг”, Чво­ро­ви и уз­ло­ви (2006) и Бож­је се­ме /Го­спо­до­во се­ме (2007) – дво­је­зич­но из­да­ње иза­бра­них и но­вих пе­са­ма на срп­ском и ма­ке­дон­ском је­зи­ку; сту­ди­ју Лу­жич­ки Ср­би и Ју­го­сло­ве­ни – уза­јам­не ли­те­рар­не ве­зе 1840–1918 (1995) и Код Лу­жич­ких Ср­ба (1997) – из­бор пу­то­пи­са срп­ских ауто­ра. Аутор је књи­га књи­жев­но­кри­тич­ких и есе­ји­стич­ких ра­до­ва: Кри­ти­ке и ко­мен­та­ри (2004), Раз­да­љи­не и бли­зи­не (2006) и Кроз вре­ме­на и књи­ге (2007). У ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма об­ја­вио је ви­ше сто­ти­на књи­жев­них тек­сто­ва, пу­то­пи­са и дру­гих при­ло­га.

 

Пе­сме и дру­ги књи­жев­ни ра­до­ви пре­во­ђе­ни су му на лу­жич­ко­срп­ски, ен­гле­ски, че­шки, пољ­ски, ру­ски, сло­ве­нач­ки, ма­ке­дон­ски, бу­гар­ски, укра­јин­ски, ру­мун­ски и швед­ски. Пре­вео је ви­ше ли­те­рар­них при­ло­га с лу­жич­ко­срп­ског и не­мач­ког је­зи­ка. Из­ме­ђу оста­лог, и две књи­жи­це лу­жич­ко­срп­ских бај­ки: Три кра­сна пр­сте­на (2002) и Ле­па и ру­жна де­вој­ка (2002).

 

До­бит­ник је ви­ше на­гра­да: Ра­ва­ни­ча­нин (Па­ра­ћин 2005), Злат­на знач­ка (Кул­тур­но-про­свет­на за­јед­ни­ца Ср­би­је, 2006), Злат­ни Ор­феј (Ја­го­ди­на 2007),  на­гра­де Са­ве­за пи­са­ца Бу­гар­ске за афир­ми­са­ње сло­вен­ских књи­жев­но­сти, до­де­ље­не на пе­снич­ком фе­сти­ва­лу „Сла­вјан­ска пре­грат­ка” („Сло­вен­ски за­гр­љај”) у Вар­ни 2009. године и Грамате лужичкосрпских уметника у Будишину 2015. године.

 

Ра­ди као глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник Књи­жев­них но­ви­на. Члан је Сло­вен­ске ака­де­ми­је књи­жев­но­сти и умет­но­сти (Вар­на, Бу­гар­ска), Ма­ти­це срп­ске, Удру­же­ња књи­жев­ни­ка и Удру­же­ња но­ви­на­ра Ср­би­је.


Књиге: