Мићо Цвијетић

Мићо Цвијетић ро­ђен је у Ку­шла­ту код Фо­че 1946. го­ди­не. Основ­ну шко­лу по­ха­ђао у За­ва­и­ту и Че­ле­би­ћи­ма, а сред­њу у Фо­чи. Сту­ди­је на гру­пи Исто­ри­ја ју­го­сло­вен­ских књи­жев­но­сти и срп­ско­хр­ват­ски је­зик за­вр­шио на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Са­ра­је­ву, где је по­ха­ђао пост­ди­плом­ске сту­ди­је и ма­ги­стри­рао. Док­то­ри­рао је на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду 1989. го­ди­не (о књи­жев­ним ве­за­ма Лу­жич­ких Ср­ба и Ју­го­сло­ве­на).

 

Ра­дио је као про­свет­ни рад­ник у Ми­ље­ви­ни код  Фо­че, Са­ра­је­ву и ис­точ­ном Бер­ли­ну, а као лек­тор на Уни­вер­зи­те­ту у Лај­пци­гу (1978–1982). У Не­мач­кој је бо­ра­вио и на сед­мо­ме­сеч­ној но­ви­нар­ској спе­ци­ја­ли­за­ци­ји. Нај­ве­ћи део рад­ног ве­ка про­вео је на Ра­дио Са­ра­је­ву, као ду­го­го­ди­шњи уред­ник Ре­дак­ци­је за кул­ту­ру. На по­чет­ку гра­ђан­ског ра­та од­ла­зи из Са­ра­је­ва; од но­вем­бра 1992, жи­ви у Бе­о­гра­ду. Ра­дио је као стал­ни са­рад­ник Ра­дио Бе­о­гра­да, био за­по­слен у ли­сту Бор­ба, у ко­ме је де­се­так го­ди­на уре­ђи­вао не­дељ­ни књи­жев­ни до­да­так ,,Свет књи­ге“. Од 2005. до 2020. го­ди­не, глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник „Књи­жев­них но­ви­на“.

 

Об­ја­вио збир­ке пе­са­ма: За­у­ми­це (1976), За­пи­си (1999), Чво­ро­ви и уз­ло­ви (2006), Уз­луд­ни по­сло­ви (2012), Свет и ку­ћа (2015), Гла­со­ви ве­дри­не (2018), Бож­је се­ме / Го­спо­до­во се­ме (2007) – иза­бра­не и но­ве пе­сме на срп­ском и ма­ке­дон­ском је­зи­ку;  иза­бра­не пе­сме на бу­гар­ском је­зи­ку Слнче­ва­та па­ди­на (Вар­на, 2010); пе­снич­ки из­бор на срп­ском и не­мач­ком Глас пра­зни­не / Die Stim­me der Le­e­re (Сме­де­ре­во, 2012); избор на ру­мун­ском је­зи­ку Ru­gǎ­ci­u­nea lui Nec­hi­for (Ни­ћи­фо­ро­ва мо­ли­тва), Те­ми­швар, 2013; Оке­ан бе­ли­не / Oc­èan de blan­che­ur – иза­бра­не пе­сме на срп­ском и фран­цу­ском је­зи­ку (Сет-Сме­де­ре­во, 2015) и Donjebjesspěće / Him­mel­fa­hrt – из­бор на лу­жич­ко­срп­ском и не­мач­ком (Лу­двиг­сбург, 2019).

 

Аутор сту­ди­је Лу­жич­ки Ср­би и Ју­го­сло­ве­ни – уза­јам­не ли­те­рар­не ве­зе 1840–1918 (1995) и из­бо­ра пу­то­пи­са срп­ских пут­ни­ка Код Лу­жич­ких Ср­ба (1997).

Пу­то­пи­сне књи­ге: У ле­пој до­мо­ви­ни Лу­жич­ких Ср­ба (2009), Бли­ске да­љи­не – Мо­сква и Ки­јев (2013), Фран­цу­ска на­дах­ну­ћа (2018).

 

Пу­бли­ко­вао књи­ге књи­жев­но­кри­тич­ких и есе­ји­стич­ких ра­до­ва: Кри­ти­ке и ко­мен­та­ри (2004), Раз­да­љи­не и бли­зи­не (2006), Кроз вре­ме­на и књи­ге (2007), Ослон­ци и укр­шта­ји (2010), Ма­ла при­но­ше­ња (2016), Племенити калемци (2020).

 

Са­ра­ђи­вао је у мно­гим ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма не­ка­да­шње за­јед­нич­ке др­жа­ве, где је об­ја­вио де­сти­не ра­зно­род­них књи­жев­них при­ло­га, као и ви­ше књи­жев­них фељ­то­на. За­сту­пљен је у до­ма­ћим и стра­ним па­но­ра­ма­ма и ан­то­ло­ги­ја­ма срп­ске по­е­зи­је. Пе­сме и дру­ги књи­жев­ни ра­до­ви пре­во­ђе­ни му на лу­жич­ко­срп­ски, че­шки, пољ­ски, ру­ски, бе­ло­ру­ски, сло­ве­нач­ки, ма­ке­дон­ски, бу­гар­ски, укра­јин­ски, ен­гле­ски, фран­цу­ски, не­мач­ки, ру­мун­ски, швед­ски и јер­мен­ски. Пре­вео ви­ше ли­те­рар­них при­ло­га са лу­жич­ко­срп­ског и не­мач­ког је­зи­ка. Из­ме­ђу оста­лог, и две књи­жи­це лу­жич­ко­срп­ских бај­ки: Три кра­сна пр­сте­на и Ле­па и ру­жна де­вој­ка (2002); за­тим ан­то­ло­ги­ју са­вре­ме­ног пе­сни­штва Лу­жич­ких Ср­ба (за­јед­но са Ја­ном Кра­сним) – Сун­ча­ни тре­ну­ци / Wo­ko­mi­ki sł­on­ca, Сме­де­ре­во – Бу­ди­шин, 2013; Бе­не­дикт Дир­лих: Jan­ske nocy / Ивањ­ске но­ћи, дво­је­зич­но лу­жич­ко­срп­ско–срп­ско из­да­ње, Бе­о­град, 2016. Пре­вод дво­је­зич­них из­да­ња не­мач­ких пе­сни­ка Пе­те­ра Ге­ри­ша: Ја: пле­мић је­зи­ка / Ich: Zun­gen – Ari­sto­krat, Сме­де­ре­во, 2014. и Кон­стан­це Пе­терс­ман: У вр­то­ви­ма Пле­ја­да / In der Gärten der Ple­ja­den, Бе­о­град, 2015.

 

За до­при­нос срп­ској књи­жев­но­сти, кул­ту­ри и ду­хов­но­сти до­био је ви­ше на­гра­да и при­зна­ња. На­гра­де за по­е­зи­ју: СА­НУ За­ду­жби­не Бран­ко­Ћо­пић, Ср­бо­љуб Ми­тић, Кра­јин­ски круг, Злат­ни Ор­феј, Сре­тењ­ска по­ве­ља...

За књи­жев­ну кри­ти­ку: Ми­лан Бог­да­но­вић, Че­до­мир Мир­ко­вић и По­ве­ља Јо­ван Скер­лић.

За до­при­нос књи­жев­но­сти и кул­ту­ри: Злат­на знач­ка Kул­тур­но-про­свет­не за­јед­ни­це Ср­би­је, Ра­ва­ни­ча­ни и Па­вле Мар­ко­вић – Ада­мов.  

 

До­бит­ник ме­ђу­на­род­них пе­снич­ких на­гра­да: Ар­ка (Сме­де­ре­во), Са­ве­за пи­са­ца Бу­гар­ске, на пе­снич­ком фе­сти­ва­лу ,,Сла­вјан­ска пре­грат­ка” (,,Сло­вен­ски за­гр­љај”, Вар­на), Гра­ма­те лу­жич­ко­срп­ских умет­ни­ка (Бу­ди­ши­н), укра­јин­ске на­гра­де Ни­ко­лај Го­гољ (Чер­ни­го­во), Фран­че­ско Пе­трар­ка (Рим) и Апо­лон (Срем­ска Ми­тро­ви­ца).

 

Су­де­ло­вао је на ви­ше фе­сти­ва­ла по­е­зи­је у зе­мљи и ино­стран­ству, на књи­жев­но­на­уч­ним ску­по­ви­ма и ме­ђу­на­род­ним сла­ви­стич­ким шко­ла­ма и се­ми­на­ри­ма. Био на јед­но­ме­сеч­ном сту­диј­ском бо­рав­ку у Бу­ди­ши­ну (Лу­жи­ца, Не­мач­ка, но­вем­бар 1999), као сти­пен­ди­ста Лу­жич­ко­серб­ског ин­сти­ту­та.

 

Члан је Сло­вен­ске ака­де­ми­је књи­жев­но­сти и умет­но­сти (Вар­на, Бу­гар­ска), Ме­ђу­на­род­не књи­жев­но-умет­нич­ке ака­де­ми­је Укра­ји­не, Ду­хов­не ака­де­ми­је Па­ра­ћин и Књижевног клуба Багдала у Крушевцу, Удру­же­ња књи­жев­ни­ка и Удру­же­ња но­ви­на­ра Ср­би­је, стални члан сарадник Ма­ти­це срп­ске.


Књиге: