Бранко Стојановић


Бранко Стојановић рођен је 14. јуна 1948. у Фочи. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности.

 

У младости се бавио музиком, а у Тамбурашком оркестру сарајевског КУД-а „Иво Лола Рибар” пет година је свирао други брач (бас-прим терц). Професионални je новинар и уредник од 1974. године. Пише књижевнокритичке текстове, књижевноисторијске есеје и студије. Од 1970. објављивао je у свим значајнијим новинама и књижевним часописима СФРЈ.

 

Oбјавио je следеће књиге критика и есеја: Реперторијум (1979), Знамења дјетињства (1986) – обе о књижевности за децу и о детињству као књижевној теми; Дух и кантар (1988); Уз туђу ватру дланови (1998) и У славу оклеветаног побједника или Лет бијелог орла изнад црних добошара лажи, полемички журналистички и књижевнокритички текстови о рату у БиХ (2000); Момо Капор од џинс-прозе до прозе у маскирној униформи (студија, 2006); Сарајевско јато (2007), Ногова жеравица речи: Нацрт за студију о књижевном делу Рајка Петрова Нога (2008); Неовлашћени тумач – критике и есеји о савременој српској књижевности (2012); Рајко: Стаза Рајка Петрова Нога – илустрована монографија (2013); Рајко Петров Ного – живот и дело (2014).

 

Коаутор је Читанке (са граматиком и културом изражавања) за образовање одраслих (Сарајево, 1975, 1979). Написао је више предговора-поговора књигама домаћих писаца. Био је и члан редакционих одбора за савремену књижевност (Свјетлост) и члан Редакционог одбора „Дјечија књижевност народа и народности БиХ у 20 књига” (Веселин Маслеша, 1990). Са Стевом Ћосовићем приредио је обиман зборник радова посвећен песништву Вука Крњевића, за који је написао уводну студију (2010). Објавио је и неколико научних радова (о језику и стилу новинских текстова, о жаргонизмима у раној прози Мома Капора, о поезији Рајка Петрова Нога, Вука Крњевића, о есејистици Мића Цвијетића и о Милошу Ковачевићу као стилистичару).

 

Награђиван je за критику, есејистику и за новинску причу. За изузетан допринос на афирмацији српске књижевности, 2010. године, добио је Повељу Душко Трифуновић.

 

До рата у Босни и Херцеговини 1992. године, живео је у Сарајеву, од 1993. до 1995. у Никшићу (управник Народне библиотеке „Његош”). Од 1995. живи и ради у Београду где је био уредник у издавачком предузећу „Требник”. Од 1996. до 2010. године био је лектор у Пошти Србије. Члан је Удружења књижевника Србије (по позиву).


Књиге: