Радован Вучковић


Ра­до­ван Вуч­ко­вић (1935–2016) рођен је у се­лу Три­је­би­не, оп­шти­на Сје­ни­ца. Основ­ну шко­лу за­вр­шио је у род­ном се­лу, а он­да­шњих осам раз­ре­да гим­на­зи­је по­ха­ђао је у Сје­ни­ци, Но­вом Па­за­ру и Чач­ку. Ма­ту­ри­рао је у Но­вом Па­за­ру 1956. Исте го­ди­не упи­с­ао се на од­сек Ју­го­сло­вен­ска књи­жев­ност и срп­ско­хр­ват­ски је­зик на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Са­ра­је­ву, где је и ди­пло­ми­рао 1960. Те го­ди­не иза­бран је за аси­стен­та на пред­ме­ту Књи­жев­ност XX ве­ка, а док­то­ри­рао је 1965. го­ди­не. Бр­зо је на­пре­до­вао у уни­вер­зи­тет­ским зва­њи­ма, а 1984. иза­бран је за до­пи­сног чла­на Ака­де­ми­је на­у­ка и умјет­но­сти Бо­сне и Хер­це­го­ви­не.

 

У дру­гој по­ло­ви­ни ше­зде­се­тих го­ди­на Вуч­ко­вић је у ви­ше на­вра­та бо­ра­вио на сту­диј­ским бо­рав­ци­ма у Бе­чу и Мин­хе­ну. Го­ди­не 1970. иза­бран је за лек­то­ра за срп­ско­хр­ват­ски је­зик на Хум­бол­то­вом уни­вер­зи­те­ту у Бер­ли­ну, да би већ у је­сен 1971. пре­шао из Бер­ли­на у Мин­хен (до­био Хум­бол­то­ву сти­пен­ди­ју за мла­де на­уч­не рад­ни­ке), где је остао до средине 1973. Сти­пен­ди­ја му је два­пут про­ду­жа­ва­на по че­ти­ри ме­се­ца (1978. и 1990/91) и укуп­но је тра­ја­ла две го­ди­не и два ме­се­ца.

 

Кра­јем 1993. Вуч­ко­вић је на­пу­стио Са­ра­је­во и пре­шао у Бе­о­град. За­по­слио се у Ин­сти­ту­ту за књи­жев­ност и умет­ност, где је остао до пен­зи­о­ни­са­ња 2000. го­ди­не. Исто­вре­ме­но, хо­но­рар­но је ра­дио на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту Па­ле и др­жао пре­да­ва­ња до 2006. го­ди­не. По осни­ва­њу Ака­де­ми­је на­у­ка и умјет­но­сти Ре­пу­бли­ке Срп­ске 1997. го­ди­не, Вуч­ко­вић је иза­бран за ре­дов­ног чла­на те уста­но­ве.

 

Вуч­ко­вић је био јед­но вре­ме члан ре­дак­ци­је са­ра­јев­ског ча­со­пи­са Из­раз и члан Уре­ђи­вач­ког од­бо­ра про­јек­та Срп­ска књи­жев­на кри­ти­ка у 25 књи­га Ин­сти­ту­та за књи­жев­ност и умет­ност у Бе­о­гра­ду. Тре­нут­но је пред­сед­ник Управ­ног од­бо­ра За­ду­жби­не Иве Ан­дри­ћа. Добио је че­ти­ри на­гра­де у Са­ра­је­ву: Ше­сто­а­прил­ску, Два­де­сет­сед­мо­јул­ску, Свје­тлост и Ћа­мил Си­ја­рић, че­ти­ри у Бе­о­гра­ду: Ла­за Ко­стић, Ђор­ђе Јо­ва­но­вић, То­дор Ма­ној­ло­вић и Вук Фи­ли­по­вић.

 

Књижевнокритички рад:

Вуч­ко­вић је об­ја­вио преко четрдесет књи­га. Шест књи­га су огле­ди:

Суд­би­на кри­ти­ча­ра (1969),

Књи­жев­не ана­ли­зе (1972),

Од Ћо­ро­ви­ћа до Ћо­пи­ћа (1989),

У зна­ку тра­ди­ци­је и аван­гар­де (2004),

Вој­во­ђан­ска књи­жев­на аван­гар­да (2006),

Па­ра­ле­ле и укр­шта­ња  (2009).

 

Се­дам књи­га су есе­ји и члан­ци је­дин­стве­ног на­сло­ва:

Про­бле­ми, пи­сци, де­ла I (1974), II (1976) III (1979), IV (1981), V (1988), VI (2012), VII (2015).

 

Три су мешовите садржине:

Пре­глед но­ви­је књи­жев­но­сти Бо­сне и Хер­це­го­ви­не (1991),

Жи­вот и по­е­зи­ја Му­бе­ре Па­шић (2007) и

Пи­сац, де­ло, чи­та­лац (2008).

 

Шест обим­них књи­га су син­те­тич­ке ана­ли­зе аван­гар­де и мо­дер­не.

О аван­гар­ди су:

По­е­ти­ка хр­ват­ског и срп­ског екс­пре­си­о­ни­зма (1979),

Аван­гард­на по­е­зи­ја (1984),

Срп­ска аван­гард­на про­за (2000), ко­је су у из­ме­ње­ном об­ли­ку и са но­вим на­сло­ви­ма по­но­во штам­па­не у Бе­о­гра­ду:

По­е­ти­ка срп­ске аван­гар­де (2011),

По­е­зи­ја срп­ске аван­гар­де  (2011),

Про­за срп­ске ава­нгар­де (2011).

 

О мо­дер­ни су:

Мо­дер­на дра­ма (1984), дру­го из­да­ње – 2014,

Мо­дер­на срп­ска про­за (1990), дру­го из­да­ње – 2014,

Мо­дер­ни ро­ман два­де­се­тог ве­ка (2005) дру­го из­да­ње – (2013).

 

Три су мо­но­гра­фи­је о ис­так­ну­тим пи­сци­ма 20. ве­ка – Ан­ту­ну Бран­ку Ши­ми­ћу, Иви Ан­дри­ћу и Ми­ро­сла­ву Кр­ле­жи:

Пре­о­бра­жа­ји и пре­о­бра­же­ња (1969),

Ве­ли­ка син­те­за (1974), дру­го из­да­ње –2011,

Кр­ле­жи­на де­ла (1986).

 

О Ан­дри­ћу је Вуч­ко­вић на­пи­сао још три књи­ге:

Ан­дрић – исто­ри­ја и лич­ност (2002),

Ан­дрић – па­ра­ле­ле и ре­цеп­ци­ја (2006),

Ли­ко­ви же­на у Ан­дри­ће­вом де­лу (2014),

Књижевно дело Милоша Црњанског (2015).

 

Вуч­ко­вић је уче­ство­вао у при­ре­ђи­ва­њу два из­да­ња Ан­дри­ће­вих Са­бра­них де­ла у 16 и 17 књи­га (1976, 1981), а ру­ко­во­дио је при­ре­ђи­ва­њем истих де­ла у 20 књи­га (2012). Уз то, са­брао је Ан­дри­ће­ве ин­тер­вјуе и раз­го­во­ре под на­сло­вом Пи­сац го­во­ри сво­јим де­лом (1994), као што је при­ре­дио и књи­гу кри­ти­ка и есе­ја о Ан­дри­ћу под на­сло­вом Збор­ник о Ан­дри­ћу (1999). По­ред то­га, Вуч­ко­вић је при­ре­дио још се­дам Ан­дри­ће­вих књи­га са пред­го­во­ри­ма.

 

По­ред Ан­дри­ће­вих Са­бра­них де­ла, Вуч­ко­вић је при­ре­дио и Иза­бра­на дје­ла Ћа­ми­ла Си­ја­ри­ћа у де­сет књи­га (1981). При­ре­ђи­вач је јед­ног то­ма у кри­тич­ком из­да­њу Це­ло­куп­них де­ла Де­сан­ке Мак­си­мо­вић у де­сет књи­га (2012). При­ре­дио је ви­ше од де­сет књи­га за школ­ска из­да­ња пи­са­ца 20. ве­ка, по­чев од Шан­ти­ћа, Ћо­ро­ви­ћа, Ду­чи­ћа и Стан­ко­ви­ћа, до Андрића, Кр­ле­же, Це­са­ре­ца, Се­ли­мо­ви­ћа, Ћо­си­ћа. Сачинио је за школ­ску употребу две књи­ге Бо­сан­ско­хер­це­го­вач­ке про­зе (1978), са пред­го­во­ри­ма.

 

Нај­ва­жни­ји Вуч­ко­ви­ћев при­ре­ђи­вач­ки по­сао су Изабрана дјела Пера Слијепчевића у три књи­ге (1980) и ру­ко­во­ђе­ње из­ра­дом Сли­јеп­че­ви­ће­вих Са­бра­них дје­ла у де­сет књи­га (2013), при че­му је сам при­премио две, на­пи­сао оби­ман пред­го­вор о том пи­сцу и оп­шту на­по­ме­ну. Вуч­ко­вић је ру­ко­во­дио из­ра­дом про­јек­та Гра­ђа за исто­ри­ју књи­жев­но­сти Бо­сне и Хер­це­го­ви­не у 25 књи­га ко­ји је ве­ћим де­лом об­ја­вљен пред рат 1991. го­ди­не. Са­чи­нио је и оби­ман збор­ник Мо­дер­ни прав­ци књи­жев­но­сти (1984) и на­пи­сао оп­ши­ран пред­го­вор. У окви­ру ра­да Оде­ље­ња за књи­жев­ност и умјет­ност АНУРС-а, Вуч­ко­вић је при­редио че­ти­ри збор­ни­ка: о Слав­ку Ле­ов­цу, Алек­си Шан­ти­ћу, Пе­тру Ко­чи­ћу и Иви Ан­дри­ћу.

 

По­ред сту­ди­ја, огле­да и есе­ја, Вуч­ко­вић је пи­сао и бе­ле­три­стич­ка де­ла. Об­ја­вио је че­ти­ри књи­ге при­по­ве­да­ка:

Жи­ва гроб­ни­ца (1990),

Ту­ма­ра­ња (1990), дру­го из­да­ње –2014,

Са­ра­јев­ске рат­не при­че (1997),

При­че са­ра­јев­ских из­бје­гли­ца (1998);

два ро­ма­на:

Жи­го­са­ни (1995),

Смрт, бу­ђе­ње (2011);

 

пет књи­га днев­нич­ко-пу­то­пи­сне про­зе:

Збо­гом Са­ра­је­во (1994), дру­го из­да­ње – 2012,

У не­вре­ме­ну (2004),

Чи­та­ње гра­до­ва (2010),

Пут на Ис­ток (2012),

Зе­мље и гра­до­ви (2015).

 

Ака­де­ми­ја на­у­ка и умјет­но­сти Ре­пу­бли­ке Срп­ске пу­бли­ко­ва­ла је Збор­ник ра­до­ва у част ака­де­ми­ка Ра­до­ва­на Вуч­ко­ви­ћа (2006).

Ра­до­ван Вуч­ко­вић жи­ви у Бе­о­гра­ду.


Књиге: