Станоје Станојевић


Станоје Станојевић (1874–1937), срп­ски исто­ри­чар, пр­ви срп­ски ен­ци­кло­пе­ди­ста, члан Српске краљевске академије и ре­дов­ни про­фе­сор Београдског универзитета. У Н­ов­ом Саду ­је завршио гимназију, а студије историје у Бечу, где је и докторирао 1896.

 

Усавршавао се у Немачкој, Русији и Турској. Током 1898. и 1899. ради у Руском археолошком институту у Цариграду, где је био и про­фе­сор у срп­ској гим­на­зи­ји. За до­цен­та срп­ске исто­ри­је на Ве­ли­кој шко­ли у Бе­о­гра­ду иза­бран 1900. го­ди­не, а ка­да је Ве­ли­ка шко­ла пре­ра­сла у Бе­о­град­ски универзитет, 1905. иза­бран је за ван­ред­ног про­фе­со­ра, а 1919. за ре­дов­ног про­фе­со­ра На­род­не исто­ри­је.

 

Уче­ство­вао је у Бал­кан­ским ратовима и био у шта­бу Ду­нав­ске ди­ви­зи­је I по­зи­ва, а у Пр­вом свет­ском ра­ту у шта­бу Мо­рав­ске ди­ви­зи­је I по­зи­ва. По­сле по­вла­че­ња срп­ске вој­ске пре­ко Ал­ба­ни­је од­ла­зи у Петроград, где је изабран за професора универзитета на коме предаје два семестра. Од 1917. године држи предавања у Паризу на Сорбони, а 1918. на Уни­вер­зи­те­ту у Лондону. Све вре­ме Првог светског рата Станојевић се активно залаже за српску ствар (у Нишу 1915. објављује свој спис „Шта хоће Србија?“). На Париској мировној конференцији уче­ству­је као члан Исто­риј­ско-ет­но­граф­ске секције.

 

На­пи­сао је ви­ше де­ла из срп­ске исто­ри­је: Ви­зан­ти­ја и Ср­би, 1906; Историја српског народа, Историја српскога народа 1908; Историја Босне и Херцеговине, 1909; Студије о српској дипломатици, 1914–1935; Свети Сава, 1935. Уредио је велику Народну енциклопедију Срба, Хрвата и Словенаца (1925).


Књиге: