Јово Бајић


Јо­во Ба­јић ро­ђен је 1947. го­ди­не у се­лу Ву­ков­ску на Ку­пре­шкој ви­со­рав­ни. Ди­пло­ми­рао је на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду (Гру­па за ју­го­сло­вен­ску и оп­шту књи­жев­ност). Но­ви­нар­ску ка­ри­је­ру за­по­чео је у Ве­чер­њим но­во­сти­ма,а за­тим је пре­шао у По­ли­ти­ку екс­прес, где је остао до га­ше­ња тог ли­ста 2004. го­ди­не. Од 2007. до 2015. го­ди­не био је са­рад­ник Ра­ди­ја „Све­ти­го­ре“ и Ра­ди­ја „Сло­ва љуб­ве“ чи­ји је осни­вач Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква, са­ра­ђи­вао је у то вре­ме са ли­стом Пра­во­сла­вље, а ње­го­ви при­ло­зи об­ја­вљи­ва­ни су и на зва­нич­ном пор­та­лу Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве.

 

По­чет­ком ма­ја 1990. у ор­га­ни­за­ци­ји Срп­ско-јер­мен­ског дру­штва, који је во­дио Бо­да Мар­ко­вић, пу­то­вао је у Јер­ме­ни­ју, где се из пр­ве ру­ке мо­гло са­зна­ти о раз­ме­ра­ма ге­но­ци­да ко­ји су Тур­ци из­ве­ли над јер­мен­ским на­ро­дом и на­чи­ном ко­ји Јер­ме­ни при­ме­њу­ју да би свет упо­зна­ли са тим зло­чи­ни­ма. О Јер­ме­ни­ма и њи­хо­вом стра­да­њу Ба­јић је на­пи­сао јед­ну књи­гу, а дру­гу је при­ре­дио, ме­ђу чи­јим ко­ри­ца­ма се на­шао и ње­гов рад Јер­ме­ни ме­ђу Ср­би­ма. По­ред то­га, у ра­зним но­ви­на­ма и ча­со­пи­си­ма на­пи­сао је ве­ли­ки број чла­на­ка о ге­но­ци­ду над Јер­ме­ни­ма.

 

У вре­ме рас­па­да бив­ше ју­го­сло­вен­ске др­жа­ве и ра­то­ва 1991–1999. го­ди­не пи­сао јепр­во о опа­сно­сти­ма ко­ји­ма су из­ло­же­ни Ср­би ко­ји су жи­ве­ли ван гра­ни­ца та­да­шње Со­ци­ја­ли­стич­ке Ре­пу­бли­ке Ср­би­јепод­се­ћа­ју­ћи на уста­шке зло­чи­не над Ср­би­ма то­ком Дру­гог свет­ског ра­та, а ка­да је 1991. за­по­чео рат, че­сто је из­ве­шта­вао са ра­ти­шта. По­себ­но је та­да био за­о­ку­пљен сво­јим за­ви­ча­јем, ју­го­за­пад­ном Бо­сном и Ку­пре­шком ви­со­рав­ни. У вре­ме НА­ТО агре­си­је 1999. го­ди­не био је рат­ни из­ве­штач, акре­ди­то­ван је у та­да­шњем Прес-цен­тру Вој­ске Ју­го­сла­ви­је, та­ко да је об­и­шао и По­ли­ти­ци екс­прес слао из­ве­шта­је са свих ме­ста на ко­ји­ма је та­да наш на­род стра­дао од НА­ТО ави­ја­ци­је.

 

Об­ја­вио је ви­ше књи­га: 101 ле­ген­да о Све­том Са­ви (са проф. др Вла­ди­ми­ром Цве­та­но­ви­ћем, 1991), Пе­ру­нов траг на Лу­по­глав­ском је­зе­ру (1995), На рас­кр­шћи­ма Јер­ме­ни­је (1999), Го­ра­но­ва Ја­ма и уста­шки зло­чи­ни (2002), Бла­же­ни Је­ро­ним, Со­лин­ска цр­ква и Ср­бо-Дал­ма­ти (2003), Ма­ло­вањ­ски чет­нич­ки од­ред Ду­ша­на Дув­ња­ка Де­ли­ји­ћа (2006) Бле­сак и за­бо­рав: књи­жев­ник Сто­јан В. Жи­ва­ди­но­вић 1889–1941 (2011). При­ре­дио је и на­пи­сао увод­не сту­ди­је за књи­ге: Сте­ван Си­мић, Срп­ска ре­во­лу­ци­о­нар­на ор­га­ни­за­ци­ја, ко­мит­ско че­то­ва­ње у Ста­рој Ср­би­ји и Ма­ке­до­ни­ји 1903–1912 (1998), Омер-бег Су­леј­ман­па­шић Де­спо­то­вић, Срп­ству (2001), НА­ТО по­ли­гон на Гла­моч­ком по­љу: за­ти­ра­ње гла­моч­ких Ср­ба у ра­ту 1992–1995. и у из­бе­гли­штву (2001), Јер­ме­ни, исто­ри­ја, ге­но­цид, ра­се­ја­ње (2003). Уче­ство­вао је у про­јек­ту Књи­жев­ност Ста­ре и Ју­жне Ср­би­је до Дру­гог свет­ског ра­та ко­ји је по­чео да се оства­ру­је 1997. го­ди­не, ка­да су из­да­та три збор­ни­ка, а у сва­ком од њих об­ја­вљи­ва­ни су Ба­ји­ће­ви ра­до­ви. При­ре­дио је и на­пи­сао пред­го­во­ре за иза­бра­на де­ла До­бро­сла­ва Јев­ђе­ви­ћа, ко­ја су се по­ја­ви­ла 2005. у из­да­њу бе­о­град­ског „Фа­ми­ле­та“. Драм­ски про­грам Дру­гог про­гра­ма Ра­дио Бе­о­гра­да, у ре­жи­ји Бо­де Мар­ко­ви­ћа, сни­мио је и ви­ше пу­та еми­то­вао ра­дио дра­ме Јо­ве Ба­ји­ћа: Шу­ма и По­ги­би­ја Ри­ге од Фе­ре.

 

Са­ра­ђи­вао је и са­ра­ђу­је у ви­ше ли­сто­ва и ча­со­пи­са. Ра­до­ви су му об­ја­вљи­ва­ни и у не­ким пу­бли­ка­ци­ја­ма ко­је из­да­је СА­НУ, у Вар­дар­ском збор­ни­ку и Збор­ни­ку о Ср­би­ма у Хр­ват­ској.


Књиге: