Славица Гароња


Сла­ви­ца Га­ро­ња (Ра­до­ва­нац) ро­ђе­на је 1957. у Зе­му­ну, од­ра­сла и шко­ло­ва­ла се (углав­ном) на Дор­ћо­лу. Отац Об­рад Га­ро­ња (Рас­ти­че­во код Ку­пре­са, Бо­сна и Хер­це­го­ви­на, 1933–2010) и мај­ка Дра­ги­ца, ро­ђе­на Ћур­чи­ја (Кру­ше­во код Сла­вон­ске По­же­ге, Хр­ват­ска, 1936), за­сно­ва­ли су брач­ну за­јед­ни­цу у Бе­о­гра­ду. Све ни­вое сту­ди­ја (основ­не, ма­ги­стар­ске, док­то­рат) за­вр­ши­ла на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду. Док­то­ри­ра­ла са те­мом: „Мо­ти­ви и ре­пер­то­ар срп­ске на­род­не лир­ске и лир­ско-еп­ске по­е­зи­је Вој­не Кра­ји­не и Сла­во­ни­је у за­пи­си­ма 18. 19. и 20. ве­ка“ (2004). Про­фе­сор уни­вер­зи­те­та и књи­жев­ни­ца.

 

Ба­ви се усме­ном књи­жев­но­шћу (фол­кло­ри­сти­ком), књи­жев­но­шћу Ср­ба из Хр­ват­ске, књи­жев­но­шћу коју пишу жене (род­ним сту­ди­ја­ма), књи­жев­ном кри­ти­ком и бе­ле­три­сти­ком. Об­ја­ви­ла је и при­ре­ди­ла ви­ше књи­га из на­род­не књи­жев­но­сти: На­род­не пе­сме Сла­вон­ске гра­ни­це (1987), Ан­то­ло­ги­ја срп­ске на­род­не лир­ско-еп­ске по­е­зи­је (2000), Срп­ско усме­но по­ет­ско на­сле­ђе Вој­не Кра­ји­не у за­пи­си­ма 18. 19 и 20. ве­ка (2008), Од Ца­ри­гра­да до Бу­ди­ма (2014). При­ре­ди­ла: Ми­лан Об­ра­до­вић, Срп­ске на­род­не пје­сме из За­пад­не Сла­во­ни­је (1995); С. Ми­ле­у­снић, Срп­ске на­род­не пје­сме из око­ли­не Па­кра­ца и По­же­ге (1998), Ни­ко­ла Бе­го­вић, Срп­ске на­род­не пје­сме из Ли­ке и Ба­ни­је 1885 (2001 – фо­то­тип­ски); Ђор­ђе Рај­ко­вић, Срп­ске на­род­не пе­сме из Сла­во­ни­је 1869 (2003 – фо­то­тип­ски), Спи­ри­дон Јо­вић, Ет­но­граф­ска сли­ка Сла­вон­ске вој­не гра­ни­це 1835 (ре­принт, 2004), као и мо­но­гра­фи­ју Срп­ска књи­жев­на Кра­ји­на: од ба­шти­не до ег­зо­ду­са (2015, на­гра­да „Са­ва Мр­каљ“).

 

Из род­них сту­ди­ја об­ја­ви­ла је сле­де­ће књи­ге: Же­на у срп­ској књи­жев­но­сти (2010), Же­не го­во­ре (2013), Же­на и иде­о­ло­ги­ја (2017). При­ре­ди­ла две ан­то­ло­ги­је жен­ске при­по­вет­ке: Врт Тај­ни (срп­ска жен­ска при­по­вет­ка до 1950) и Врт На­де: срп­ска жен­ска при­по­вет­ка од 1950. до да­нас.

 

Из бе­ле­три­сти­ке пи­ше ро­ма­не, при­по­вет­ке и по­е­зи­ју.

Ро­ма­ни: Под Ме­се­че­вим лу­ком (1992, но­во из­да­ње, СКЗ 2018); По­вра­так у Ар­ка­ди­ју (2014, на­гра­да „Пе­чат вре­ме­на“); збир­ке при­по­ве­да­ка: Де­ве­та ку­ћа (1994); Изи­ди­на коп­ча (2013, нај­у­жи из­бор за Ан­дри­ће­ву на­гра­ду). Збир­ке пе­са­ма: Ис­по­ве­да­ње ти­ши­не (1996); Мој пре­дак је др­во (2007).

 

До­бит­ни­ца је на­гра­да: Пе­чат вре­ме­на (2015), „Са­ва Мр­каљ“ (2016) и Злат­ни бе­о­чуг КПЗ Бе­о­гра­да (2018).

 

Пре­да­је као ван­ред­ни про­фе­сор на Фи­ло­ло­шко-умет­нич­ком фа­кул­те­ту у Кра­гу­јев­цу (предмети: Усмена књижевност и поетика усмених жанрова; изборни курсеви: Књижевна баштина Срба у Хрватској, Путопис у српској књижевности. На мастеру: Жена у српској књижевности (историја и теорија рода), а на докторским студијама држи курс Историја религије и фолклористика.

 

Жи­ви и ства­ра на Но­вом Бе­о­гра­ду.


Књиге: