Душан Л. Јеринић


Душан (Лазе) Јеринић рођен је 28. фебруара 1940. у Славонији, у селу Паучју. Дана 11. августа 1942. године, домобрани и усташе га са целом породицом и становницима Паучја депортују у концлогор Стара Градишка.

 

Захваљујући хуманитарки Дијани (Обексер) Будисављевић, спасен је заједно са преко 15.000 деце логораша и смештен у загребачко прихватилиште за глухонему децу. Убрзо бива смештен у хранитељску породицу Рочкај у селу Глобочец код Лудбрега. У овој хуманој породици остаје до 1947. године када су га на основу Дијаниног списка пронашли најстарији брат и тетке. Оставши без оба родитеља, који су убијени у Јасеновцу и Старој Градишки, одлази с братом у село Сарваш код Осијека где је брат био колонизован након рата.

 

После братовог одласка на одслужење војног рока 1949. године, Душан је смештен у Дом за децу без родитеља у Осијеку. Ту остаје све до завршетка школовања 1962. године, а након тога одлази у Барању где проналази радно место у ОШ „Бељска младост“ Кнежево где предаје математику ученицима од петог до осмог разреда.

 

Скупштина општине Бели Манастир именује га 1975. године за директора ОШ „Братство-јединство“ у месту Поповац. Године 1993. године, Извршни савет општине Бели Манастир именује га за повереника за избеглице.

 

Након мирне реинтеграције источне Славоније и Барање 1997. године, одлучује да се са породицом пресели у Србију, у Панчево. Запослио се у ОШ „Мика Антић“ где је радио три године, после чега одлази у пензију.

 

Душан Јеринић се бави истраживањем историјских чињеница о страдању српског народа и на ту тему написао је и објавио књиге: „Пет векова Паучја“, „Небески путеви породице Зец“ и „Од подела до геноцида – страдање Срба у Славонији 1941–1945“.


Књиге: