Драгослав Страњаковић
Драгослав Страњаковић рођен је у Ужицу, 1901, а умро у Београду, 1966. године. Основну школу и гимназију завршио је у месту рођења, а на Филозофском факултету дипломирао историјску групу 1927. Докторску дисертацију са темом Влада уставобранитеља 1841–1853 – унутрашња и спољна политика одбранио је на Филозофском факултету у Београду 1932.
За време окупације 1941–1944. године уклоњен је са Универзитета, а од фебруара до јула 1944. године провео је у логору на Бањици. Након тога је био изложен политичкој, правној и моралној репресији, због тога што је раније био члан Централног националног комитета – политичког тела у оквиру Равногорског покрета. Хапшен је и затваран. Године 1955. изабран је за редовног професора Богословског факултета на катедри Историја Српске православне цркве.
Страњаковићев научни опус броји близу 300 наслова засебних студија, расправа и чланака, а главна дела су: Влада уставобранитеља 1841–1853 – унутрашња и спољна политика (1933), Вучићева буна 1842 (1936), Србија од 1813–1858 (1937), Карађорђе (1938), Како је настало Гарашаниново „Начертаније” (1939), Михаило и Јулија (1940), док је књига Највећи злочини садашњице. Пут и страдање српског народа у Независној држави Хрватској од 1941–1945, објављена постхумно, 1991. године.
Књиге: