Драгослав Страњаковић


Дра­го­слав Стра­ња­ко­вић рођен је у Ужицу, 1901, а умро у Београду, 1966. го­ди­не. Основ­ну шко­лу и гим­на­зи­ју за­вр­шио је у ме­сту ро­ђе­ња, а на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту ди­пло­ми­рао исто­ријску гру­пу 1927. Док­тор­ску ди­сер­та­ци­ју са те­мом Вла­да уста­во­бра­ни­те­ља 1841–1853 – уну­тра­шња и спољ­на по­ли­ти­ка од­бра­нио је на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду 1932.

 

За време окупације 1941–1944. године уклоњен је са Универзитета, а од фебруара до јула 1944. године провео је у логору на Бањици. Након тога је био изложен политичкој, правној и моралној репресији, због тога што је раније био члан Централног националног комитета – политичког тела у оквиру Равногорског покрета. Хапшен је и затваран. Године 1955. изабран је за редовног професора Богословског факултета на катедри Историја Српске православне цркве.

 

Стра­ња­ко­вићев на­уч­ни опус бро­ји близу 300 на­сло­ва за­себ­них сту­ди­ја, рас­пра­ва и чла­на­ка, а глав­на де­ла су: Вла­да уста­во­бра­ни­те­ља 1841–1853 – уну­тра­шња и спољ­на пол­ити­ка (1933), Ву­чи­ће­ва бу­на 1842 (1936), Ср­би­ја од 1813–1858 (1937), Ка­ра­ђор­ђе (1938), Ка­ко је на­ста­ло Га­ра­ша­ни­но­во „На­чер­та­ни­је” (1939), Ми­ха­и­ло и Ју­ли­ја (1940), док је књи­га Нај­ве­ћи зло­чи­ни са­да­шњи­це. Пут и стра­да­ње срп­ског на­ро­да у Не­за­ви­сној др­жа­ви Хр­ват­ској од 1941–1945, об­ја­вље­на постхумно, 1991. године.


Књиге: