Вјера Рашковић Зец
Вјера Рашковић Зец рођена је у Книну (отац Душан Рашковић, адвокат; мајка Лукијана Савка Лукавац, браћа Срђан и Јован). Основну школу, гимназију и Филозофски факултет завршила у Загребу, гдје је магистрирала. Докторску дисертацију одбранила на Филозофском факултету у Новом Саду 1979. године.
Радила као професор у средњој школи, просвјетни савјетник, предавач на универзитету у Пекингу и лектор на Корнел (Cornell) универзитету у САД. Од 1987. године живи у Бечу гдје је радила као наставник допунске и интегративне наставе за дјецу из бивше Југославије и у средњој школи за југословенску (касније за српску дјецу).
Вјера Рашковић Зец је била предсједник Културне заједнице југословенских (доцније српских радника) у Бечу. Учествује у раду више културних удружења Срба у Аустрији. Уредила је и рецензирала бројне књиге српских аутора, превасходно оних који живе у Бечу, али и у Аустралији и САД.
Објавила је више од 200 стручних и научних радова, највише из методике наставе језика и књижевности.
Као петнаестогодишњакиња написала двије драме које су се играле широм Југославије. Једна од њих – „Прољећа недопјевана“ (о стријељању ђака у Крагујевцу 1941) изводила се у многим градовима Србије.
Објавила књиге белетристичке прозе:
Дуго путовање до срца, роман (Ријека 1968);
Тврда средина круха, приповијетке (Загреб 1983);
Латице једног цвијета, прозни рецитал (Загреб 1987);
Уморна птица, роман (Загреб 1989);
Мрак, роман (Загреб 1990);
И оде Балкан у Јевропу, приповијетке (Београд 2001);
Балкански синдром, роман (Београд 2007);
Тамо амо по беломе свету – ћуш роман (Београд 2011).
Објавила, такође, сљедеће књиге пјесама:
Сјене изгубљене (Београд 1999);
А онда седамдесет и осам дана би ноћ (Београд 2000);
Завичаји стари; Завичаји нови; Зли цвјетови (Београд 2004);
Оњи сперанза (Смедеревска Паланка 2012);
Пасијанс или Стрпљење, Беч 2015.
Као електронско издање публиковала је роман Матуша (Београд 2011), а друго издање романа Балкански синдром (Београд 2011), објављено је, такође, у електронској форми.
За роман Дуго путовање до срца, добила је награду „Телеграма“ (1968), а за књигу пјесама Завичаји стари; Завичаји нови; Зли цвјетови – награду Академије „Иво Андрић“ Београд (2004). Роман Тамо амо по беломе свету објављен је на њемачком језику (Weder hier noch dort, Hin-und Herfahrt auf der Linie Wien-Negotin, München–Neckenmarkt–Zürich, 2014), a у Антологији нове аустријске лирике (Neue österreichische Lyrik, Innsbruck–Wien, 2008) заступљене су и пјесме Вјере Рашковић Зец.
Књиге:
