Вјера Рашковић Зец


Вје­ра Ра­шко­вић Зец ро­ђе­на је у Кни­ну (отац Ду­шан Ра­шко­вић, адво­кат; мај­ка Лу­ки­ја­на Сав­ка Лу­ка­вац, бра­ћа Ср­ђан и Јо­ван). Основ­ну шко­лу, гим­на­зи­ју и Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет за­вр­ши­ла у За­гре­бу, гдје је ма­ги­стри­ра­ла. Док­тор­ску ди­сер­та­ци­ју од­бра­ни­ла на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Но­вом Са­ду 1979. године.

 

Ра­ди­ла као про­фе­сор у сред­њој шко­ли, про­свјет­ни са­вјет­ник, пре­да­вач на уни­вер­зи­те­ту у Пе­кин­гу и лек­тор на Кор­нел (Cor­nell) уни­вер­зи­те­ту у САД. Од 1987. го­ди­не жи­ви у Бе­чу гдје је ра­ди­ла као на­став­ник до­пун­ске и ин­те­гра­тив­не на­ста­ве за дје­цу из бив­ше Ју­го­сла­ви­је и у сред­њој шко­ли за ју­го­сло­вен­ску (ка­сни­је за срп­ску дје­цу).

 

Вје­ра Ра­шко­вић Зец је би­ла пред­сјед­ник Кул­тур­не за­јед­ни­це ју­го­сло­вен­ских (доц­ни­је срп­ских рад­ни­ка) у Бе­чу. Уче­ству­је у ра­ду ви­ше кул­тур­них удру­же­ња Ср­ба у Аустри­ји. Уре­ди­ла је и ре­цен­зи­ра­ла број­не књи­ге срп­ских ауто­ра, пре­вас­ход­но оних ко­ји жи­ве у Бе­чу, али и у Аустра­ли­ји и САД.

 

Об­ја­ви­ла је ви­ше од 200 струч­них и на­уч­них ра­до­ва, нај­ви­ше из ме­то­ди­ке на­ста­ве је­зи­ка и књи­жев­но­сти.

 

Као пет­на­е­сто­го­ди­шња­ки­ња на­пи­са­ла дви­је дра­ме ко­је су се игра­ле ши­ром Ју­го­сла­ви­је. Јед­на од њих – „Про­ље­ћа не­до­пје­ва­на“ (о стри­је­ља­њу ђа­ка у Кра­гу­јев­цу 1941) из­во­ди­ла се у мно­гим гра­до­ви­ма Ср­би­је.

 

Об­ја­ви­ла књи­ге бе­ле­три­стич­ке про­зе:

Ду­го пу­то­ва­ње до ср­ца, ро­ман (Ри­је­ка 1968);

Твр­да сре­ди­на кру­ха, при­по­ви­јет­ке (За­греб 1983);

Ла­ти­це јед­ног цви­је­та, про­зни ре­ци­тал (За­греб 1987);

Умор­на пти­ца, ро­ман (За­греб 1989);

Мрак, ро­ман (За­греб 1990);

И оде Бал­кан у Је­вро­пу, при­по­ви­јет­ке (Бе­о­град 2001);

Бал­кан­ски син­дром, ро­ман (Бе­о­град 2007);

Та­мо амо по бе­ло­ме све­ту – ћуш ро­ман (Бе­о­град 2011).

 

Об­ја­ви­ла, та­ко­ђе, сље­де­ће књи­ге пје­са­ма:

Сје­не из­гу­бље­не (Бе­о­град 1999);

А он­да се­дам­де­сет и осам да­на би ноћ (Бе­о­град 2000);

За­ви­ча­ји ста­ри; За­ви­ча­ји но­ви; Зли цвје­то­ви (Бе­о­град 2004);

Оњи спе­ран­за (Сме­де­рев­ска Па­лан­ка 2012);

Па­си­јанс или Стр­пље­ње (Беч 2015);

Поезија, Сабрана дјела (Београд 2016);

Приче, Сабрана дјела (Београд 2017).

 

Као елек­трон­ско из­да­ње пу­бли­ко­ва­ла је ро­ман Ма­ту­ша (Бе­о­град 2011), а дру­го из­да­ње ро­ма­на Бал­кан­ски син­дром (Бе­о­град 2011), об­ја­вље­но је, та­ко­ђе, у елек­трон­ској фор­ми.

 

За ро­ман Ду­го пу­то­ва­ње до ср­ца, до­би­ла је на­гра­ду „Те­ле­гра­ма“ (1968), а за књи­гу пје­са­ма За­ви­ча­ји ста­ри; За­ви­ча­ји но­ви; Зли цвје­то­ви – на­гра­ду Ака­де­ми­је „Иво Ан­дрић“ Бе­о­град (2004). Ро­ман Та­мо амо по бе­ло­ме све­ту об­ја­вљен је на ње­мач­ком је­зи­ку (We­der hi­er noch dort, Hin-und Her­fa­hrt auf der Li­nie Wi­en-Ne­go­tin, München–Nec­ken­markt–Zürich, 2014), a у Ан­то­ло­ги­ји но­ве аустриј­ске ли­ри­ке (Ne­ue österreichische Lyrik, Innsbruck–Wi­en, 2008) за­сту­пље­не су и пје­сме Вје­ре Ра­шко­вић Зец.


Књиге: