Арчибалд Рајс


Родолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss; Хаузах, Баден, 8. јул 1875 — Београд, 8. август 1929) био је швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.

 

Рођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг (данас део Хаузаха), у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во. Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.

 

На позив српске владе Рајс је 1914. године отишао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом. Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет („Gazette“). Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.

 

Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран негативним појавама у друштвеном и у политичком животу повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду.

 

Умро је 8. августа 1929. године у Београду. Сахрањен је на топчидерском гробљу, док је по његовој жељи његово срце однесено у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни је писало:

„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана
Златно срце спава,
Пријатељ Срба из најтежих дана,
Јунак Правде, Истине и Права,
Швајцарца Рајса, ком' нек је слава.“

Урна је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату.

 

Рајс је оставио многе запажене радове у својој струци: „Судска фотографија“ („La photographie judiciaire“, Париз 1903); „Приручник говорног портрета“ („Manuel du portrait parlé“, Париз 1905) која је преведена на десет језика; „Приручник полицијске науке“ („Manuel de Police scientifique (technique)“, I. Vols et homicides, Лозана–Париз, 1911).

 

У току и после рата објавио је бројне ратне и политичке публикације, од којих су неке од великог значаја за историју Србије. Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом „Шта сам видео и проживео у великим данима“ (1928). Пре тога, 1924. године објављује „Писма са српско-македонског фронта“ (1916–1918). Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“, на француском језику, у оригиналу „Ecoutez les Serbes!“.

 

Извор: википедија.


Књиге: