Радослав Милошевић


Ра­до­слав Ми­ло­ше­вић (Ва­си­љев) ро­ђен је 12. 5. 1944. го­ди­не у Бре­сти­ца­ма код Би­ле­ће. Док­тор је ма­те­ма­тич­ких на­у­ка. Жи­ви у Тре­би­њу, а ра­ди на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та у Ис­точ­ном Са­ра­је­ву.

 

Пи­ше и об­ја­вљу­је по­е­зи­ју од ра­не мла­до­сти. За­сту­пљен је у ви­ше ан­то­ло­ги­ја и збор­ни­ка, а пе­сме је об­ја­вљи­вао у мно­гим ча­со­пи­си­ма. Не­ко­ли­ко пу­та је уче­ство­вао на Ме­ђу­на­род­ним су­сре­ти­ма пи­са­ца. По­е­зи­ја му је пре­во­ђе­на на ви­ше стра­них је­зи­ка. Члан је Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ре­пу­бли­ке Срп­ске, Ср­би­је и Цр­не Го­ре.

 

Об­ја­вио је са­мо­стал­не збир­ке пе­са­ма:

 

Над по­но­ром (1973),

Укра­де­но сун­це (1986),

La spe­ran­za del ven­to (1983),

Кле­тва на­де (1985),

Дио на­шег ли­ца – ха­и­ку – (1989),

Бли­зи­на цр­не ру­пе (1993),

Зе­ле­ни Де­си­ло (1993),

Не­бо зо­ве (1996),

Над без­да­ном (2001),

На­да вје­тра (2005).

 

Об­ја­вио је пет књи­га о Јо­ва­ну Ду­чи­ћу:

Зе­маљ­ско и не­бе­ско Јо­ва­на Ду­чи­ћа (2001),

Еп­ска рап­со­ди­ја о Јо­ва­ну Ду­чи­ћу (2002),

Ду­чи­ћев пут (2003),

Тре­бињ­ска хи­ме­ра (2005),

Ка­ри­ка­ту­ре Јо­ва­на Ду­чи­ћа (2010).

 

До­био је пе­снич­ку на­гра­ду Авра­мов штап за лир­ско-еп­ски спев „Зе­ле­ни Де­си­ло“ од Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Срп­ске – По­дру­жни­ца Тре­би­ње и Дру­штва срп­ских пи­са­ца Цр­не Го­ре.


Књиге: