Његослав Бошковић


Ње­го­слав Бо­шко­вић ро­ђен је 1926. го­ди­не у се­лу Мр­ко­њи­ћи, По­по­во по­ље, где је за­вр­шио основ­ну шко­лу.

 

Уче­сник НОР-а од сво­је 16. го­ди­не. Са 29. Хер­це­го­вач­ком ди­ви­зи­јом пре­шао бор­бе­ни пут од Ко­то­ра до Тр­ста и гра­ни­це са Аустри­јом, ра­њен у бор­ба­ма за осло­бо­ђе­ње Љу­бља­не.

 

За­вр­шио гим­на­зи­ју, Вој­ну ака­де­ми­ју и Тен­ков­ску офи­цир­ску шко­лу. Био на­став­ник у Школ­ском цен­тру оклоп­них је­ди­ни­ца и на ду­жно­сти­ма у ССНО-у. Од­ли­ко­ван са ви­ше рат­них и мир­но­доп­ских од­ли­ко­ва­ња. Пен­зи­о­ни­сан у чи­ну пу­ков­ни­ка ЈНА. Са су­пру­гом Рад­ми­лом, жи­ви и ра­ди у Бе­о­гра­ду. То­ком слу­жбе у ЈНА пи­сао струч­не члан­ке, сце­на­ри­ја по ко­ји­ма су сни­ма­ни фил­мо­ви за обу­ку тен­ков­ских је­ди­ни­ца и члан­ке из исто­ри­је НОБ у Хер­це­го­ви­ни. По­себ­ну љу­бав ис­ка­зао пре­ма на­род­ној по­е­зи­ји, при­ку­пљао на­род­не пе­сме ис­пе­ва­не у Хер­це­го­ви­ни у то­ку НОР-а, на­ро­чи­то оне из ње­го­вог ужег за­ви­ча­ја, По­по­ва по­ља. И сам је по­чео да пи­ше по­е­ме. Ме­ђу нај­зна­чај­ни­јима из тог пе­ри­о­да је по­е­ма У по­мен на­род­ном хе­ро­ју Ми­ру По­па­ри (1976).

 

По пен­зи­о­ни­са­њу, по­све­тио се про­у­ча­ва­њу исто­ри­је Ср­ба у Хер­це­го­ви­ни са те­жи­штем на зло­чи­не ге­но­ци­да над срп­ским на­ро­дом то­ком 20. ве­ка. Не­по­сред­ни је све­док та­квог зло­чи­на над Ср­би­ма По­по­ва по­ља и Бо­ба­на, ко­га су из­вр­ши­ли њи­хо­ве ком­ши­је Хр­ва­ти 23. и 24. ју­на 1941, ка­да је смрт из­бе­гао пре­пли­ва­ва­њем Тре­би­шњи­це под пу­шча­ном ва­тром уста­ша. Бол­на и не­за­бо­рав­на се­ћа­ња на тај и дру­ге зло­чи­не над Ср­би­ма, ве­ро­до­стој­но је опи­сао у по­е­ма­ма Ча­ва­шки по­кољ (2003), Га­тач­ко са­мрт­но про­ље­ће (2005), Ржа­ни до (2005) и Ва­пај Стра­же­ви­це (2006).


Књиге: